Moja prva poseta Beču dogodila se u pravom trenutku. Izložba posvećena jubileju 350 godina od rođenja princa Evgenija Savojskog bila je produžena i nakon prvobitnog trajanja vremena postavke. Kao da me je čekala. Tu sam se prvi put susreo sa uljem na platnu koje je prikazivalo bitku kod Petrovaradina 5. avgusta 1716. godine. Kompozicija mi je do tada bila poznata ali samo u formi gravure nizozemskog slikara Jana van Huhtemberga (1646 – 1733). Radnik obezbeđenja me je ljubazno zamolio da se odmaknem od platna.

Par godina kasnije, tokom jedne od mojih brojnih poseta Beču naišao sam na obimnu i lepo ilustrovanu monografiju „Princ Evgenije Savojski – general, filozof i ljubitelj umetnosti“ (Prinz Eugen – Feldherr Philosoph und Kunstfreund). Kupio sam je bez razmišljanja. Tek po povratu u hotel primetio sam jednu grešku. Pomenuta slika je bila potpisana kao bitka kod Torina 1706. godine. Nije me mrzelo da pogledam ko je urednik teksta i napišem mu e-mail i naznačim grešku. Razvili smo prijateljsku komunikaciju. Prilikom narednog odlaska u Beč najavio sam svoju posetu i poneo na poklon knjigu „Evgenije Savojski i njegovo doba“ autora dr Branka Bešlina. Tek tada sam shvatio da komuniciram sa osobom koja je i kustos za barok u Belvedereu.

Dok smo sedeli u njegovoj kancelariji koja se nalazila u Evgenijevoj letnjoj rezidenciji „Belvedere“ uz čaj smo malo razgovarali o utiscima koji Savojski i Beč imaju na mene. Podelio sam sa njim moje zapažanje da ulica uz rezidenciju po logici stvari ime pogodno ime „Prinz-Eugen-Straße“ ali da li je slučajno što se baš u toj ulici i sa pogledom na dvorac se nalazi ambasada Republike Turske. Takođe, napomenuo sam mu kako sam primetio jednu čudnu vrstu odnosa Beča prema Savojskom. Oko njegovog spomenika na Trgu heroja u Hofburgu je parking za službena vozila OEBS-a te mu je teško prići. Sa druge strane kapela u katedrali Sv. Stefana gde je Savojski sahranjen, je ograđena, uvek zaključana i uz njegovu nadgrobnu ploču uvek stoje nabacane kartonske kutije ili plastične stolice. Gospodn Lehner se složio sa mnom. Ni njemu takav odnos nije bio sasvim jasan. Naredni put smo se sreli u Evgenijevoj zimskoj rezidenciji kada sam bio u delegaciji Muzeja i Arhiva Novog Sada.

U vreme prve velike populatnosti „tvitera“ bacio sam pogled na tu socijalnu mrežu. Sve više mi je bilo jasnije zašto sociolozi izbegavaju socijalne mreže. Ali, nisam mogao da ne iskoristim priliku i u polje za pretragu ukucam „peterwardein“. Odmah sam obavestio kustose iz Muzeja grada koji su pripremali izložbu povodom 300 godina bitke kod Petrovaradina. Prikaz bitke, nepoznatog autora, bio je do tada neviđen kod nas. Usledila je zvanična prepiska sa muzejom iz Bavarske. Digitalna kopija velikog formata se našla na izložbi a i danas stoji preko celog zida na stalnoj postavci u Muzeju na Tvrđavi.

Nekoliko godina kasnije, bez navike, sasvim slučajno odlučio sam se da kupim jedan broj „Politikinog zabavnika“. Uz tekst koji je govorio o velikim bitkama koje su se tokom istorije odigrale na prostoru Beograda bio je i prikaz pobede 1717. godine koju je takođe odneo Savojski. Bila je potpisana kao delo italijanskog slikara Antonija Kalca (1658-1725). Kompozicijski je delovala gotovo jednako prikazu bitke kod Petrovaradina nepoznatog autora. Pisao sam nadležnom muzeju u Minhen u kojem su potvrdili sličnosti.

Zapisi na marginama

Pre par godina Istorijski arhiv grada Novog Sada je objavio veliku i lepo ilustrovanu monografiju „Novi Sad – grad pobednik“. Na jednoj od stranica gde je predstavljena kolekcija Galerije matice srpske nalazio se portret iz 18. veka na kojem je bio „nepoznat plemić“. Svi oni u jednakim vojničkim uniformama i perikama liče jedan na drugog. Jedan detalj ga je izdvajao. Na grudima je imao orden viteškog Reda zlatnog runa. Njega nije mogao da nosi baš svako. Zanimalo me je koliko im je dugo bio nepoznat.

Izložba je tamo!

(preuzeto uz dopuštenje autora s bloga Moja tvrđava).

NENAD ŠEGULJEV