Po poreklu Italijan, po rođenju i vaspitanju Francuz. Fridrih Veliki opisao ga je kao „pravog cara”, a sebe kao njegovog učenika. „Uzdrmao je veličinu Luja XIV i moć osmanskog carstva” – zapisao je Volter. Napoleon ga je svrstao među sedam najvećih vojskovođa u istoriji. „Plemeniti vitez” i „Mudri savetnik tri cara”, zapisano je na postamentu njegovog spomenika na Trgu Heroja u Hofburgu u Beču. Pobednik kod Sente, Audenardea, Maplaka, Blenhajma, Petrovaradina, Temišvara i Beograda. U srpskim narodnim pesmama poznat kao „Princip Jevđenije”. „General-filozof i ljubitelj umetnosti”, princ Evgenije Savojski bio je najveći i najcenjeniji vojskovođa i diplomata u službi bečkog dvora. Rođen je u Parizu 1663. godine. Kada je imao 19 godina, odbijeni su njegovi zahtevi da služi u francuskoj vojsci, pa je pobegao u Austriju nakon što je stigla vest da mu je brat poginuo u borbi protiv osmanske vojske na početku Velikog bečkog rata (1683–1699). Stupio je u službu cara Leopolda I i uz pomoć rođaka Ludviga fon Badena dodeljena mu je komanda nad jednom konjičkom jedinicom. Nakon samo par godina, nakon što se istakao u brojnim bitkama sa osmanskom vojskom, dobio je 1685. godine čin general-majora, a 1693. godine i čin feldmaršala. Početkom 1697. godine poverena mu je komanda nad carskim trupama u Ugarskoj, sa kojima će izvojevati odlučujuću pobedu nad osmanskom vojskom kod Sente iste godine. Nakon Mira u Karlovcima 1699. godine, usledio je Rat za špansko nasleđe (1701–1714) i Austrijsko-turski rat (1716–1718). Godine neprekidnog ratovanja i brojne pobede i na zapadu i na istoku zemlje krunisane su odbranom Petrovaradina 1716. godine i zauzimanjem Beograda 1717. godine. Pored posedovanja diplomatskih sposobnosti, na bojnim poljima pokazao je sva postojeća umeća ratovanja tog vremena, kako protiv neprijatelja na zapadu, tako i protiv neprijatelja na istoku.

Spomenik na Trgu Heroja u Hofburgu (foto: Nenad Šeguljev 2014)

Savojski se nikada nije ženio i iza sebe nije ostavio potomstvo. Poslednjih dvadeset godina života Savojski je bio blizak sa groficom Eleonorom, ćekom grofa Teodora fon Štratmana. Njegov odnos sa groficom nije rasvetljen s obzirom na to da nisu sačuvana nikakva pisma i da nema nikakvih naznaka o njihovoj seksualnoj vezi, ali je ipak u nekim dokumentima stranih diplomata ona pominjana kao njegova „zvanična ljubavnica”.

O pitanju njegove seksualne prirode raspravljali su mnogi istoričari. Među razlozima za odbijanje francuskog kralja da ga primi u službu bio je i njegov neprijatan spoljašnji izgled. Njegovi portreti na kojima je bio nagizdan, sa nabujalim perikama, u sjajnim oklopima i odeći sa svilenim ešarpama i drugim baroknim raskošnim simbolima, ne bi trebalo da nas zavaraju. U svakodnevnom životu je bio zapušten, periku je retko nosio i nije se redovno brijao. Nosio je jednostavne i pohabane uniforme umrljane burmutom. Po tome se nije razlikovao ni od Karla Lotarinškog i Fridriha Velikog. Savojski iza sebe nije ostavio memoare ili ličnu prepisku koji bi nam nešto rekli o njegovom privatnom životu. Neki istoričari insistiraju da su upravo netragom nestali da se ne bi saznali detalji njegove seksualnosti. Sačuvana pisma Elizabete, Vojvotkinje od Orleana koja ga je lično poznavala, jedini su pisani dokumenti iz kojih možemo saznati nešto o njegovoj seksualnosti. U ranim pismima ona je zapisala kako je Savojski bio „prljavi, razvratni deran koji baš ne uliva nadu da će od njega išta dobro ispasti”, dok je kasnije smatrala kako da je ostao u Parizu nikada ne bi postao veliki general. U pismima je otkrila i kako su ga kao mladića kinjili i ismevali nazivajući ga „Madam Lansijen”. Zapisala je i to kako su Savojski i njegov rođak princ Tiren u društvu bogatih i razvratnih mladića „korišćeni kao dame” i nazivani „droljicama”. Vojvotkinja je primetila i kako se „inkomodira sa damama”, a par lepih paževa „pre bi odgovaralo njegovim prohtevima”. Takođe, Savojski je često bio u društvu Filipa I, Vojvode od Orleana i mlađeg brata francuskog kralja Luja XIV, koji je bio poznat po svom transvestizmu, balovima na kojima se pojavljivao u kostimu „pastirice”, ali i aferama sa mladim plemićima kojima je, kako opet saznajemo iz vojvotkinjih pisama, kupovao skupocene poklone. Zanimljivo je da je transvestizam Filipa I bio poznat još u njegovoj ranoj mladosti, ali se zadržao i kasnije, jer ga je njegova majka kraljica Ana ohrabrivala da se oblači u žensku odeću i nazivala ga „moja mala devojčica”. Ipak, njegova homoseksualna aktivnost nije bila nepoželjna jer je viđena kao smanjivanje bilo kakve pretnje prestolu starijeg brata. U tom svetlu ne treba ni da nas iznenadi činjenica da je Savojski, kada je tokom noći izašao u tajnosti iz Pariza i otputovao za Austriju, bio preobučen upravo u ženu.

• 

Možda o njegovoj seksualnosti najslikovitije govori jedan suptilan detalj s kraja XVII veka. Prilikom posete ruskog cara Petra Velikog Beču 1698. godine, organizovana je jedna igra koja je u to vreme bila popularna među aristokratijom na bečkom dvoru. Igra „gostionice” bila je svojevrstan bal pod maskama. Ovakav događaj služio je kao društveni „ventil” kroz koji su ljudi izražavali svoju slobodnu volju, gde je sve dozvoljeno, a pogotovo da, iako je sve bilo pod „maskama”, svako pokaže svoje „pravo” lice. Kostim frizijskog mornara potpuno je davao za pravo Petru I Aleksejeviču da te večeri neumereno pije i igra iz sve snage. Car Leopold i carica Eleonora bili su obučeni u krčmara, odnosno krčmaricu i služili goste, a ostala gospoda u kuvare, konobare… Na listi zvanica pod brojem 49 nalazilo se ime princa Evgenija, pored koga je stajalo „sobar kod koga nema ženskih soba”.

Zbog činjenice da je radije boravio u muškom nego u ženskom društvu, još u to vreme se za velikog vojskovođu govorilo da je „Mars bez Venere”. Međutim, homoseksualac i transvestit ili ne, ostaje činjenica da je princ Evgenije bio najveći vojskovođa svog doba i vitez „koji se borio kao lav”, dok su vojnici o njemu pevali pesme, kako srpski, tako i austrijski.

***

9. „Prinz Ludewig, der mußt’ aufgeben
Seinen Geist und junges Leben,
Ward getroffen von dem Blei.
Prinz Eugen war sehr betrübet,
Weil er ihn so sehr geliebet,
Ließ ihn bring’n nach Peterwardein.”

 

NENAD ŠEGULJEV